Početna tpd sport Dražen Petrović - Košarkaški Mocart!

Dražen Petrović - Košarkaški Mocart!

Autor: Tipodrom ...

Kada legendarni Majkl Džordan za nekog kolegu kaže da je igrač koji na protivnike uvek ide snažno i hrabro, nema sumnje da misli na košarkaša koga mnogo poštuje. Kada jedan sasvim običan Madriđanin svom sinu da ime Dražen, sigurno misli na čoveka koji njegovom detetu treba da bude uzor. Kada mit o jednom ljudskom biću, ni 23 godine posle njegove smrti, ne prestaje da bude intrigantan, neosporno da je reč o nekome ko se na ovoj planeti ne rađa svaki dan. Mali, kako su zvali hrvatskog košarkaša Dražena Petrovića, rođen je 22. oktobra 1964. godine u Šibeniku.

Dražen je imao pet godina kada je njegov brat Aleksandar uveliko igrao košarku. Nosio mu je torbu na trening, koja je bila veća od njega i pošto-poto hteo je da bude u dvorani. Uskoro je i on obukao narandžasti dres Šibenke. Naučio je nekoliko fora u basketu, a pravom košarkom počeo je da se bavi sa 13 godina. Bio je raskošno talentovan i nesvakidašnje vredan. Već tada je bio poznat po izrazitim radnim navikama, koje su ga dovele do sportske besmrtnosti. Kada bi propustio jedan trening, smirio bi se tek kada bi sledećeg dana odradio dupli trening.

Dražena Petrovića u prvi tim Šibenke uveo je čuveni Zoran Moka Slavnić. Doveo je na trening klinca od 15 godina i rekao: Ovo je Dražen Petrović, od sada ćete njega slušati na terenu. Tu rečenicu izgovorio je pred nekim od tadašnjih reprezentativaca. Zaprepastili su se, ali ubrzo potom i shvatili Mokin potez.

Već kao tinejdžer, vodio je “svoju” Šibenku do titule prvaka Jugoslavije. Svi Šibenčani pamte taj deveti april 1983. godine, kada je Šibenka u majstorici na Baldekinu poenima sa penala Dražena Petrovića osvojila titulu šampiona Jugoslavije.

Nakon titule šampiona Jugoslavije odlazi na služenje vojnog roka u Puli, za to vreme Partizan, Crvena Zvezda i Cibona se utrkuju ko će potpisati ugovor sa njim. Igrom slučaja, dobio je prekomandu u Beograd i počeo da trenira sa Partizanom. Ipak, tu nije ostao, zbog toga što je želeo da brani boje tima koji se takmiči u najjačem evropskom takmičenju. Otišao je u Cibonu, koja je 1984. godine dobila finalnu utakmicu protiv Zvezde. Da se desilo obrnuto, otišao bi u Zvezdu, nikakvu ulogu ne bi imalo to što mu je brat već bio poznati košarkaš Cibone.

Cibonu je predvodio do dve titule prvaka Evrope (85. i 86. godine). Dok je igrao za Cibonu, Dražen je uvek bio posebno motivisan u mečevima protiv Reala. Gotovo da nije bilo meča Cibone protiv “Kraljevskog kluba” u kome Dražen nije postigao bar 40 poena. Navijači iz Madrida su izuzetno poštovali njegovo košarkaško znanje, ali su ga u isto vreme i mrzeli zbog partija koje je pružao protiv njihovog kluba.

U Zagrebu je bio zvezda i to je prihvatao kao deo posla kojim se bavi. Devojke su ga jurile, ali on je bio toliko stidljiv da su u početku njegovi prijatelji više profitirali od popularnosti koju je imao kod lepšeg pola. Ljudi iz njegovog okruženja govorili su kako ga novac uopšte nije interesovao. Govorio je – kad stekneš milione i dalje možeš samo jednom da ručaš i u jednom krevetu da spavaš. Trošio je normalno za mladića koji je rano počeo da zarađuje ozbiljan novac. Kada je postao zvezda, ljudi su mu se često obraćali za pomoć. Upoznao je jednom prilikom čoveka iz Podgorice, koji mu je zatražio novčanu pomoć kako bi otišao u inostranstvo. Dražen mu je dao 10.000 maraka. Čovek je otišao Švajcarsku, završio medicinu i stekao veliko bogatstvo.

Dražen je u slobodno vreme voleo da svira gitaru i čita knjige. Držao je do obrazovanja, bio je odličan učenik, a pre nego što je otišao u inostranstvo, dao je dve godine na Pravnom fakultetu.

Lični rekord po broju postignutih poena Dražen je ostvario 1986. godine kada je ljubljanskoj Olimpiji ubacio neverovatnih 112 poena. Godine 1988. Dražen prelazi u Real Madrid, po onoj staroj izreci “ako ne možeš da ga pobediš, pridruži mu se” čelnici Reala su se odlučili da probaju da dovedu Dražena u svoje redove. Dražen je pristao da dođe u Madrid, a odmah se videlo da Real nije mogao povući bolji potez. U svojoj jedinoj sezoni sa Realom, Dražen osvaja još jedan evropski trofej i titulu najkorisnijeg igrača Evrope. Dražen je i u Španiji postao velika zvezda, često puta se dešavalo da uđe u neki restoran, a muzika stane da ga pozdravi.

Nakon samo provedenih godinu dana u Realu, Dražen je žudeo za novim izazovom. Iako je imao još tri godine važećeg ugovora sa Realom, Dražen se odlučio za odlazak u NBA ligu i to u ekipu Portland Trejl Blejzersa. U Portlandu je proveo dve nepune sezone, koje je uglavnom proveo na klupi i tada uvideo da se evropski igrači ne cene puno u NBA.

Nezadovoljan minutažom i tretmanom u Portlandu odlučio se da pređe u redove Nju Dzersi Netsa, što se ispostvilo kao odličan izbor. U Nju Dzersiju je igrao najbolju košarku u svom životu. Postao je najvažniji njihov igrač, prosečno je postizao 22 poena po utakmici, bio je najbolji trojkaš lige, a slobodna bacanja je pogadjao u velikim procentima. Te 1993. godine izabran je u treću najbolju NBA petorku lige.

U Vroclav šestog juna 1993. godine, u jednoj sasvim rezultatski nevažnoj utakmici kvalifikacija protiv Slovenije, Dražen je kao kapiten poslednji put predvodio Hrvatsku reprezentaciju. Sledećeg dana krenuo je sa timom prema Zagrebu. Iskrcao se u Frankfurtu, pozdravio sa ostatkom tima i autom produžio prema Minhenu preko Ingolštada. 7. 6. 1993. godine u saobraćajnoj nesreći kod Ingolštada, poginuo je jedan od najvećih evropskih košarkaša svih vremena, Dražen Petrović.

Za reprezentaciju Jugoslavije Dražen je debitovao na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, gde je osvojio bronzanu medalju, istu medalju, ali ovog puta kao MVP turnira osvojio je na SP u Španiji 1986, kao i na EP u Grčkoj 1987. godine. Na Olimpijskim igrama u Seulu sa reprezentacijom je osvojio srebro, da bi najveće uspehe ostvario na EP u Zagrebu 1989. i na SP naredne godine u Argentini, osvajanjem zlatnih medalja, titulom MVP-ija i najboljeg strelca.

Po raspadu SFRJ predvodio je hrvatski nacionalni tim do srebra na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine i čuvenog finala sa originalnim “Drim timom”, u kom je nadmašio čak i Majkl Džordana i sa 21 poenom bio najefikasniji akter meča.

U septembru 2002. godine, Dražen je primljen u košarkašku kuću slavnih u Springfildu. U obrazloženju njegovog prijema u kuću slavnih je pisalo da je 1988. i 1992. godine osvojio srebrne olimpijske medalje, da je bio najbolji evropski igrač svoje generacije, a u četiri godine igranja u NBA ligi, u Portlandu i Nju Džersiju je imao prosek od 15 poena po utakmici.

Draženov privatan život je bio relativno miran, bez afera i skandala. Predstavnicima medija bile su interesantne njegove emotivne veze sa estradnim zvezdama Sanjom Doležal i Doris Dragović. U trenutku pogibije sa njim u kolima su bile njegova tadašnja devojka, manekenka i košarkašica Klara Salanci i njena drugarica turska košarkašica Hilal Edebal, one su preživele.

Sećanje na “Košarkaškog mocarta” i danas ne bledi. Svi ljubitelji košarke koji su imali tu čast da ga gledaju, nikada neće zaboraviti jednog od najboljih košarkaša svih vremena, legendarnog Dražena Petrovića.

Izvor: www.sportskitereni.rs