Početna tpd sport Najbolji golman svih vremena - Legenda, Lav Jašin

Najbolji golman svih vremena - Legenda, Lav Jašin

Autor: Tipodrom ...

Tipodrom na FB - Tipodrom Portal

Postao je prvi golman koji je u pravom smislu te reči gazdovao u svom šesnaestercu, bio poslednji igrač odbrane, imao sposobnost da odlučujuće utiče na rezultat... Živci čelični, samopouzdanje „zarazno“. Lopte je obožavao da hvata jednom rukom, graciozno noseći tu svoju visinu. Voleli su ga jednako i sa ove i sa one strane „gvozdene zavese“. Parade nije tako često pravio, ali kada je morao to je činio na spektakularan način. Jedan jedini, neponovljivi...

Legenda kaže da je Lav Jašin postao to što jeste – po mnogima najveći golman u istoriji fudbala - zahvaljujući pijanom pesniku. Ne baš precizno...bile su prve posleratne godine kada je Arkadij Černišov, čuveni hokejaški stručnjak, počeo da traga za naslednikom Alekseja Homiča, legendarnog fudbalskog golmana moskovskog Dinama. Krajem četrdesetih Černišov – kasnije proglašen ocem sovjetskog hokeja - bio je siva eminencija u sportskom društvu pod policijskim patronatom, pa se tako njegova slušala i kada je fudbal bio u pitanju. U jednom trenutku vodio je čak i prvi tim! Na nekom od „prijemnih“ treninga u to vreme pojavio se golobradi Jevgeniji Jevtušenko. Iako u ranim tinejdžerskim godinama, reflekse je dobro „natopio“ votkom.

Arkadij Černišov nije oklevao:
Šta ti radiš osim što igraš fudbal?
A mladi Jevgenij će kao iz topa:
Pišem poeziju“.
Odlično! Biće najbolje da nastaviš sa stihovima i rimama“.

Svega nekoliko dana kasnije Černišov će na jednoj utakmici fabričkih timova u okrugu Bogorodskoje – Moskva - primetiti Jašina. Već sutradan odveo ga je na trening i primio u omladinski tim. Dve velike stvari napravio je možda u samo nedelju dana: Lav Jašin izrastao je u sportskog giganta svetskih razmera; Jevgenij Jevtušenko nije ostvario svoje golmanske snove, ali postaće jedan od najvećih poeta novije ruske književnosti. Pisao je o ljubavi, ređe i politici. I naravno – o Lavu Ivanoviču Jašinu.

Kada su izbili prvi sukobi na teritoriji Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, Jašin je imao 12 godina. Bio je dete industrijskih radnika i istog momenta zaposlili su ga u jednoj fabrici municije na obodima Moskve. Tu je napravio prve fudbalske korake. Sve dok ga Černišov nije odveo u Dinamo, dane je uglavnom trošio u tom fabričkom krugu.

Manje je poznato da je Lav Jašin imao neuspešan debi na velikoj sceni i da je zbog toga umalo napustio fudbal. Aleksej Homič, zvani Tigar, bio je povređen pred derbi sa moskovskim Spartakom u leto 1950, pa je 20-godišnji Jašin dobio šansu. Napravio je kardinalnu grešku tog dana, sudario se sa svojim defanzivcem, primio gol, a Dinamo izgubio utakmicu. Gotovo tri naredne godine proveo je na klupi za rezervne igrače.

Tek kada je Volter Sanija – doveden da nasledi Homiča posle te greške - napustio klub 1953, Lav Jašin je dobio novu šansu. U međuvremenu, onako očajan, utehu je pronalazio braneći za hokejaški tim Dinama, kod svog fudbalskog gurua Černišova. Bio je prilično uspešan. U svojoj bogatoj biografiji ima čak i osvojen nacionalni kup.



GOLMAN NEMA BUDUĆNOST

Te 1953. morao je da prelomi. I nije pogrešio. S jedne strane bio je poziv u reprezentaciju SSSR, s druge prilika da se iskupi i još jednom okuša na fudbalskom terenu. U momentima odluke karakter koji će ga krasiti kroz 20-godišnju karijeru došao je do izražaja. Odlučnost i iznad svega hrabrost. Znao je da bi jedan san zauvek mogao da bude prekinut, ali nije oklevao. „Kakav je to golman kojeg ne muče golovi koje je primio?! To mora da ga muči. Ako je sasvim miran i ne zanima ga, to znači da je kraj. Bez obzira šta imao u prošlosti, on nema budućnost“, rekao je davno jednom prilikom kada je već bio slavan i veliki.

Te devize držao se kroz čitavu karijeru, pa i na samom početku. Razmišljajući o primljenim golovima bivao je sve bolji i veći, i tako do samog golmanskog prestola. Sa svojim Dinamom pet puta je bio šampion SSSR, osvojio tri kupa, bio prvak Evrope sa Zbornajom, olimpijski šampion... Od 813 mečeva u karijeri (računajući i prijateljske), na 470 uspeo je da sačuva svoju mrežu! Ne postoji tačan podatak, ali Rusi danas računaju da je kao specijalista za penale odbranio oko 150 udaraca sa bele tačke. Jednom je rekao, a više puta se prepričavalo:
Radost doživljena kada sam video kako Jurij Gagarin leti u svemir, jedino je što može da se poredi s radošću posle odbranjenog penala.

Jedan od onih velikana koji je uspeo da ga savlada je krilo engleske, ser Tom Fini. Ovako se nekadašnji as Prestona prisećao njihovog duela na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958:
„Gubili smo 1:2, a onda nam je dosuđen jedanaesterac. Uzeo sam loptu i video Jašina na golu. Delovao je zastrašujuće, onako obučen u crno. Odlučio sam da pucam slabijom, desnom nogom. Znao sam da je gledao kako obično šutiram, želeo sam da ga zbunim. I uspeo sam! Prevario sam Lava Jašina - s ushićenjem bi pripovedao Fini kada god su ga pitali o toj utakmici.“

Kada se pojavio sa svojih 187 sanimetara visine, bio je pravi div za ono doba. Primera radi, njegov zemljak i velikan moskovskog Spartaka Rinat Dasajev, osamdesetih je bio najviši golman u vrhunskom fudbalu sa 189. Iako je na prvi pogled delovao nezgrapno, Jašin se odmah isprofilisao kao inovator na tom ne baš cenjenom poslu. Ono što je Mađar Grošič radio početkom pedesetih, Lav Jašin je unapredio i podigao na još viši nivo.

Postao je prvi golman koji je u pravom smislu te reči gazdovao u svom šesnaestercu, bio poslednji igrač odbrane, imao sposobnost da odlučujuće utiče na rezultat... Živci čelični, samopouzdanje „zarazno“. Njegov avangardni stil – lopte obožavao da hvata jednom rukom, graciozno noseći tu svoju visinu – dopao se svima na prvi pogled. Voleli su ga jednako i sa ove i sa one strane „gvozdene zavese“. Parade nije tako često pravio, uvek se trudio da dobrim kretanjem završi glavni deo posla, ali kada je morao to je činio na spektakularan način, hvatajući loptu u letu.

Tako je bilo i sa penalima. Zbog toga, crnog šortsa i džempera od kojih se nije odvajao, dobio je nadimak Crni panter ili Crni pauk.
„Sve što je Jašin radio bilo je na najvišem nivou. Njegova dostignuća je nemoguće ponoviti. Niko nije poznavao svoje uglove kao on. Takođe, bio je veliki gospodin. Sećam se da je u polufinalu Svetskog kupa u Engleskoj protiv Nemačke umalo ostao bez glave, kada je Uve Zeler naleteo na njega. Šta mislite, šta je prvo uradio kada je ustao? Okrenuo se da vidi da li je sa Zelerom sve u redu i pružio mu ruku“, pričao je Gordon Benks, čovek koji se više od jedne decenije borio sa status svetskog broja jedan baš sa sovjetskim divom.



Nije bila retkost da glavu stavlja „u torbu“ zbog odbrane. Tokom Svetskog prvenstva u Čileu 1962. dva puta je doživeo lakši potres mozga zahvaljujući bespoštednom bacanju u noge rivala, onako „na zube“. Nije štedeo ni sebe ni protivnika, ali uvek u granicama fer-pleja.

Lav Jašin je najveću nagradu za veličanstvenu karijeru dobio 1963. Te godine u nacionalnom šampionatu primio je samo šest golova na 27 utakmica! U izboru „Frans fudbala“ proglašen je najboljim igračem Starog kontinenta. Iza njega u trci za Zlatnu loptu ostale su veličine poput Euzebija, Đanija Rivere, Džimija Grivsa, Denisa Loua, Bobija Čarltona, Omara Sivorija...

Svetski mediji utrkivali su se ko će mu udeliti lepše komplimente...
Kada Jašin stane na gol, za loptu ne postoji ni najmanji prolaz. Ruke su mu duge poput pauka i uvek je obučen u crno. Odlikuje se svedenim stilom i ogoljenom elegancijom koja prezire spektakularnost suvišnih pokreta. Ima običaj da silovite udarce zaustavlja jednom rukom, stiskom klješta kojim smrvi svaki projektil, dok mu ostatak tela ostaje nepokretan poput stene. On može jednim pogledom, ne pomerajući se sa mesta, da skrene loptu s njene putanje“, pisali su hroničari šezdesetih godina.

Skroman i gospodstven, kakav je uvek bio, u momentu uručenja nagrade izjavio je:
Postoji jedan golman koji ovo priznanje zaslužuje više od mene. To je Jugosloven Vladimir Beara. Veliki Vladimir.

Jašinovi najveći uspesi sa SSSR-om usko su povezani s ondašnjom jugoslovenskom reprezentacijom. U Melburnu 1956. Sovjeti su u finalu bili bolji od Plavih rezultatom 1:0 i okitili se zlatnom medaljom – Crni panter na tom turniru primio samo jedan gol – a četiri godine kasnije u Francuskoj, takođe u finalu, ali Evropskog prvenstva, Zbornaja je slavila sa 2:1. Na ovim prostorima na Lava Jašina gledalo se kao na nadljudsko biće koje nas je zaustavljalo uvek na korak od trofeja. Naši fudbaleri su ga voleli i divili mu se. Možda baš zato jedno od najvećih dostignuća bilo je dati gol tom čudesnom čoveku u crnom. Igra sudbine ili nešto drugo, tek, sovjetski Crni panter u Jugoslaviji je primio najsmešniji (pogledaj okvir) i najlepši gol u karijeri. Ovaj drugi čista je antologija. O tome su čak ispevani i stihovi:
Atomskom levicom strah u kosti lije, od njega se ni Jašin odbranio nije“. Posvećeno Borivoju Bori Kostiću...

Bio je 2. jun 1959. i prijateljska utakmica Crvena zvezda – Dinamo. Crveno-beli su glatko dobili moćne Moskovljane sa 4:1, a Zvezdin bombarder je odigrao utakmicu života. Tri puta je Bora pogađao mrežu najboljeg golmana sveta! O onom pogotku iz slobodnog udarca sa oko 30 metara pričalo se na svim meridijanima. Tako nešto Jašinu se nije događalo gotovo nikada.
Zašto niste odbranili taj udarac iz velike daljine?“ - pitali su ga navodno novinari po povratku u Moskvu.
Kako da odbranim kad nisam video loptu - brecnuo se legendarni as.

Kostić i Jašin postaće kasnije nešto više od običnih poznanika...
Borin udarac je najčudniji od svih. To nije šut – to je torpedo. On je najnezgodniji fudbaler protiv kojeg sam igrao u karijeri.

Dobijanjem Zlatne lopte Crni panter postao je jedan od najpopularnijih sportista sveta. U to vreme u javnost su procurele neke stvari iz njegovog privatnog života. Tako se po prvi put van Sovjetskog Saveza moglo čuti da je Jašin pasionirani pecaroš, lovac i pušač. Kada god je odlazio na gostovanja sa klubom ili nacionalnim timom prvo bi potražio mesto gde može da se zabaci udica. Čak je postojalo praznoverje da ekipa uvek dobija ako on pre utakmice peca. Slava ga nije promenila. U rodnoj Moskvi obilazio je đubrišta poput hiljada beskućnika ili siromaha. Oni u potrazi za koricom hleba, on u prikupljanje glista i crvića kao mamac za ribu. Slobodno vreme uglavnom je provodio u vikendici. Voleo je da kuva svojim kćerkama dok mu je supruga bila na poslu. Recept za srećan život... Kada su ga pitali u čemu je tajna tih njegovih čudesnih odbrana, rekao je:
„Trik je pred utakmicu popuštiti cigaretu da bi se smirili živci, a zatim popiti veliki gutljaj žestokog pića kako bi se opustili mišići.“



Duvan mu je ozbiljno narušio zdravlje još tokom igračke karijere. Imao je čir na želucu, zbog čega je svuda sa sobom, pa čak i tokom utakmica, nosio jestivu sodu. Ona mu je pomagala kada bi dobio napad. Pred kraj života imaće velikih problema s krvnim sudovima. Nije želeo da prestane s pušenjem. Život mu je tom prilikom spasen, ali ostao je bez desne noge.
Jašin je obožavao i vožnju. Krajem pedesetih svih fudbaleri Dinama pazarili su tada ultrapopularni „moskvič“. Zbog visine, on je morao da kupi nešto komotniju i veću „volgu“. I nije bio baš disciplinovan vozač. Policija ga je često zaustavljala zbog prekomerne brzine, ali i opraštala mu kazne. Nije bilo onoga ko nije prepoznao sovjetskog pantera. Te priče znali su svi u gradu. Jednom prilikom kada se vraćao iz Možajska nije se izvukao...
„Druže Jašin, žao mi je. Danas nemate sreće. Ja sam veliki navijač Spartaka. Dajte mi vaša dokumenta“, ponosno je prozborio policajac pre nego što mu je s velikim zadovoljstvom napisao kaznu.
Lav Jašin je 20 godina profesionalno igrao fudbal. Sve te godine posvetio je samo jednom klubu Dinamu iz Moskve. Ako je ikada i razmatrao ponudu nekog drugog tima, bilo je to posle finala EP 1960. Iako do ponude zapravo nije ni došlo.

Svemogući Santijago Bernabeu došao je tada samo zbog njega u Pariz. Čekajući na susret sa Jašinom prvi čovek Reala čuo je razne priče, poput one da ne postoje novci zbog kojih će ovaj napustiti domovinu. Bilo je to vreme kada se pred najveće iznosio blanko ček. Čuvši da će Bernabeu to da uradi, saigrači iz nacionalnog tima savetovali su svog kapitena:
Napiši takvu cifru da mu se podigne kosa na glavi.
Španac je najbolje na svetu znao kako da se dočepa onoga što želi, međutim, u ovom slučaju nije imao ni najmanju šansu. Shvatio je to kada je Jašin na pregovore došao s nekolicinom kolega iz ekipe, ne krijući ništa od njih, te kada su mu saradnici preveli one reči. Sve je bilo jasno i pre samog upoznavanja. Veliki gazda se blago smešio prilikom rukovanja, a onda ozbiljnim tonom obratio momcima pred njim:
Zista sam spreman da za njega platim bilo koju svotu. Čak i ako ću zbog toga morati da prodam porodične dijamante, ili padnem u dugove. Ali, znam da ni ta suma neće biti dovoljna, jer gospodin Jašin zapravo nema cenu, kao ni slike velikih majstora koje se nalaze u muzeju Prado.
Lav Ivanovič Jašin (22. oktobar 1929 – 21. mart 1990) od fudbala se simbolično oprostio 1971. u 42. godini, iako je još 1970. prestao s aktivnim igranjem. Na stadionu Lenjin (današnji „Lužnjiki“) okupilo se 103.000 ljudi. Njegov Dinamo igrao je protiv selekcije sveta koju su predvodili Pele, Euzebio, Bekenbauer, Gerd Miler, Mazurkijevič, Faketi, Čarlton, Džajić... Jedan od najboljih timova ikada sastavljen... Jašin je poslednji put stajao pred golom i poslednji put sačuvao mrežu Dinama.
Crni panter ostao je večno zarobljen u mašti pijanog pesnika s početka priče. Jevgenij Jevtušenko danas je jedan od najvećih živih ruskih umetnika. Sećanje na svog dugogodišnjeg prijatelja, a nekada davno „rivala“, čuva tako što svakog oktobra, na njegov rođendan, recituje pesme koje mu je posvetio. Svoje, ali i one koje su o Jašinu pisali Vladimir Visocki i Robert Roždestvenski.

Sovjetski div, ikona, idol. Lav Jašin.

KAKO JE ZBOG JAŠINA POLICAJAC POSTAO LOPOV…

Čovek čeličnih živaca najbliže je bio da iz potpuno igubi nakon polufinalne utakmice Evropskog prvenstva u Francuskoj 1960. Sovjeti su savladali Čehoslovačku i prošli u finale. Potpisujući autograme na samom terenu, Jašin je primetio da mu je nestao njegov srećni kačket.

Podigla se velika prašina. Kako da brani u odlučujućem meču bez svoje talije? Iste večeri na lokalnom radiju spiker je više puta zamolio lopova da vrati ukradenu stvar, objašnjavajući njenu važnost za legendarnog golmana, uz obećanje da neće biti nikakvih posledica. Preko radio-talasa obratio se i sam Jašin.
Vratite mi kačket i posle finala pokloniću vam moj crni džemper.

Sledećeg jutra u holu vile u blizini Pariza, gde je odsela ekspedicija SSSR, na recepciji se pojavio čovek u uniformi sa čuvenim kačketom u ruci. Ni manje ni više do policajac. I ne, on nije uhvatio lopova, već je sam to postao. Zbog Lava Jašina!

Čoveku je bilo neprijatno dok je vraćao ukradenu stvar, ali se ipak setio šta je golman obećao preko radija i podsetio ga na to. Posle utakmice zaista je dobio džemper Crnog pantera.



Nije mnogo prošlo od finala Evropskog prvenstva 1960, a novi šampioni došli su na Koševo da odigraju prijateljski meč. Za tu priliku Sarajevo je bilo pojačano dvojicom najboljih igrača Željezničara – Osimom i Smajlovićem. Specijalno za moćne Sovjete formirana je najbolja navala u istoriji sarajevskog fudbala: leva polutka Mišo Smajlović, centarfor Hasim Hase Ferhatović i desna polutka Ivica Osim. Na drugoj strani ne baš najjači tim SSSR-a, ali svemogući Lav Jašin bio je na golu.

Zapinjali su domaći fudbaleri iz petnih žila da makar priprete tom divu, a on pomalo i nervirao raju nonšalatnim odbranama. Hvatao je kao od šale sve što je letelo prema njemu. Očevici kažu da se do primljenog gola nijednom nije bacio, te da mu je oprema bila potpuno čista.

A kako se to dogodilo i kako je Salih Šehović ušao u anale i pored poraza od 1:2...

Ono što je Šeha znao s obe noge Osim je imao u malom prstu svoje levice, međutim, imao je taj razorni udarac. Doduše, često su njegovi projektili pre završavali „na Igmanu“, negoli u mreži rivala... Druga priča, ovo je bio njegov dan slave. Iznerviran onim što Jašin radi – a u pojedinim trenucima to se moglo podvesti i pod ponižavanje rivala, jer kako gledati na sve te šuteve koje ovaj hvata jednom rukom – Šehović je onako bezobrazno i pretenciozno opalio sa oko 25 metara. I nije to bio jedan od onih prepoznatljivih topovskih udaraca, lopta je putovala, i putovala – a padala je kiša – i baš kada se Jašin spremao da je negde na petercu ubere kao zrelu jagodu, dogodilo se čudo.

Nezgodno je oskočila – kombinacija nezgodnog felša i loše zatrpanog krtičnjaka – izmigoljila mu se iz ruku i „zaputila“ prema praznoj mreži. Crni panter se nije predavao, nadu je polagao u poslednji skok... Uzalud. Jašin u blatu, stadion na nogama! Ne pamti se da je najbolji golman u istoriji fudbala primio bizarniji gol, a Baščaršijom i dalje bruji kako je Šeha opalio s Marijin-Dvora i povalio Jašina.

Legenda o sarajevskom „bombarderu“ i Lavu Jašinu prepričavala se s kolena na koleno godinama. Kao po pravilu uvek se na onih 25-30 metara dodavao još pokoji centimetar. Tako se danas može čuti da ga je Crni panter na Koševu primio i s čitavih 40 metara, direktno u rašlje...

Tipovi, analize, predlozi za klađenje - www.tipodrom.com